U blizini Markala, iza katedrale, nalazi se Antikvarijat Tarih. Mogu slobodno reći da je upravo ta knjižara-antikvarnica mesto na kome se u Sarajevu osećam kao kod kuće, tj. kao da sam i ja rođen u ovome gradu. To je verovatno zbog ljudi koji je drže i rade u njoj… Ali i zbog knjiga koje se nalaze na tim policama, a one su uglavnom vrlo retke i teško se mogu pronaći bilo gde drugde, pogotovo ne u modernim knjižarama koje su se okrenule samo novim izdanjima i aktuelnim naslovima. Cijeli taj ambijent pruža mi vrlo ugodnu atmosferu, te se osećam kao da to vreme provedeno u knjižari zapravo provodim u svojoj radnoj sobi punoj knjiga. Na tim se policama kod Tariha po vrlo povoljnim cenama mogu pronaći prve knjige nekih velikih jugoslovenskih pisaca i pesnika, no takođe i remek dela strane književnosti poznatije među rajom kao klasici u izdavaštvu Nolita, Prosvjete, Veselina Masleše, Bigza, Narodne knjige itd.A naravno i knjige na stranim jezicima. Ako si iskusan mušterija i razumeš način na koji funkcionišu takve antikvarnice moraš se pripremiti na malo zahtevnije gimnastičke vežbe, jer se oni pravi odabrani naslovi koji čekaju samo tebe dobro skrivaju od svačijih pogleda, pa čovek mora čučnuti, poskočiti, skloniti kamaru knjiga sa jednog mesta, prebaciti ih na neko drugo mesto, rovariti, pa sve to opet vratiti na svoje mesto gde je i bilo… Uporedo sa tim aktivnostima knjižar ti priča neku svoju priču koju ti čuješ i razumeš, ali koja je samo pozadinski soundtrack onoga što upravo radiš a to je potraga za knjigom koja usitinu traži tebe i koja će te u jednom momentu kada joj ugledaš hrbat zlatni svakako i pronaći. Sve to čini jedan veliki ritual koji je od golemog značaja prilikom kupovine knjiga, a koji se u modernim knjižarama koje su postale neka vrsta supermarketa odavno izgubio. Inače, ovo je treća lokacija Antikvarijata Tarih… Kako se menjalo vreme i grad, tako se i antikvarnica menjala i prilagođavala tom gradu koji je živ i ranjiv. A trenutno se ta antikvarnica nalazi u najtežem periodu svoga poslovanja otkako je počela sa radom. U neka druga i pametnija vremena, pre svih ovih čuda i muka koje su nas sve na Balkanu snašle, u ona slavna jugoslovenska vremena ta je knjižara imala čak i svoje radnike, ljude koji su u njoj radili za plate a imala je i stalne mušterije koji su u međuvremenu postali proslavljeni sarajevski pisci rasuti po vascijelom dunjaluku. Danas u njoj rade njeni vlasnici, muž i žena koji su čitav svoj život posvetili knjigama i negovanju istih te su od svoje antikvarnice napravili magično mesto, slično onim knjižarama koje se skrivaju po sokacima imaginarnog sela Hogsmit u Škotskoj u kome se nalaze dućani puni literature o magiji i raznim drugim vradžbinama u serijalu romana o slavnome Hariju Poteru. Tako je magija kod Tariha trajala i trajala a ja sam u jednom kutku kada sam najmanje očekivao da ću pronaći ono što tražim iako nisam znao šta tražim nego je knjiga tražila mene kako sam i napisao gore u tekstu, ugledao knjigu “Sarajevo kroz vrijeme” Tatjane Neidhardt, pa odmah pored nje i knjigu “Kultura stanovanja” od iste autorice. To me je zaista obradovalo. Skinuo sam fin sloj prašine sa obe knjige i bacio se u listanje istih. Osluškivao sam papir, opažao na njemu stoleća i “vrijeme koje se udaljava.” Tatjana Neidhardt živi u Sarajevu svoje pozne godine života i napisala je vrlo važne knjige o ovome gradu i stanovanju u istom…O njegovim avlijama, haustorima, zidovima, javnim česmama, mostovima i graditeljima. O nošnji, kuhinji i običajima Sarajeva. Igrom slučaja ja sam je upoznao kada sam bio gost festivala “Bookstan” te sam sa njom prozborio nekoliko reči kod Akademije likovnih umjetnosti na Obali Maka Dizdara. Taj susret nikada neću zaboraviti… Bio mi je važan iz nekog razloga. Značila mi je podrška jedne takve gospođe. Sada kada sam držao njene knjige u ruci i listao ih shvatio sam koliko je bitno to što je ona uradila i napisala o svome gradu, a kako malo ljudi uopšte zna za nju. O njenom radu i delu da ja znam pisao je još i Miljenko Jergović, pa sam kod njega pročitao jedan divan tekst posvećen njenoj knjizi “Sarajevo kroz vrijeme”. Taj bi tekst svakako trebali da pročitate… Na samom kraju Miljenkovog teksta stoje ove reči:

“Juraj Neidhardt podigao je veliko Sarajevo, u mojoj bližoj okolini Mejtaša i Sepetarevca: Dom izviđača, kuću na Sepetarevcu 27, te Filozofski fakultet, gdje sam studirao. Tatjana Neidhardt podigla je malo Sarajevo, formatirala ga u minijaturni turistički vodič s nizom gradskih veduta. Kako ono veliko postupno nestaje, ili se transformira u nešto drugo, nešto pred čime smo stranci, tako ovo malo biva važnije. Konačno, drugo Sarajevo se može strpati u džep. Čovjekov san je da može sebe spremiti u džep. San kuferaša je da svoj svijet nosi u džepu, a džempere u kuferu. “

Svoje sam Sarajevo koje je ispisala Tatjana Neidhardt kupio i strpao u džep, pozdravio se sa dragim ljudima iz Tariha i ugovorio sledeće viđanje čim pre, a onda sam dole na Baščaršiji u blizini stare pravoslavne crkve sačekao tramvaj. Osećao sam se kao da sam na peronu  9 i ¾ i da ću uz sarajevska brda otkloparati u neki magični, knjiški svijet sličan onom iz romana o Hariju Poteru.