Ovih je dana po Sarajevu leteo pustinjski pijesak pa su izlasci i zalasci sunca zaista izgledali apokaliptično… Uz sunovrate lastavica i ostalih meni nepoznatih vrsta ptica koje su pevale tom čudnovatom događaju svaka na svoj način. Sa svog sam pendžera posmatrao te prizore kao omađijan, u nekoj vrsti transa. Hipnotisan insan. Tolika je bila vrućina da sam u par navrata pomišljao na to da uopšte ne izađem iz kuće no da ostanem u stanu na vrhu nebodera i pišem, čitam, gledam Evropsko fudbalsko prvenstvo. I ne bi izlazio pravo da vam kažem da nije jedne divne žene koja poznaje grad kao svoj dlan, te me uvek na neko novo mesto sprovede. Pa onda recite da nisam srećnik… Mašala! Uglavnom, preko Alipašine i Koševa, te kroz Gabelinu došli smo jednoga sparnoga junskog dana i do ulice Sumbul Avde, pa kroz mala drvena vrata sivkasto-plave boje dospeli u Avliju u kojoj sam seo, poručio radler i ispod palmi, cveća, listova i drveća cugao blažen dok akšam ne padne. Zavoleo sam tu Avliju momentalno. Osoblje, ljude koji ćućore svako u svom ćošku… I od tada u ove sparne letnje dane uspinjem se do nje, uspinjem se kroz ulicu Sumbula Avde. Uživao sam u toj sada već rutinskoj šetnji…Sretao pokatkad Marka Vešovića koji svojoj Gordani u posetu na groblje užurbano leti. Voleo sam Alipašinu ulicu, a tek Gabelinu što sam zavoleo. Austrougarske zgrade, hladne haustore, bašče i vrtove u njima. Ružičnjake na sve strane. No, moram vam reći da je moje srce ipak pripalo ovoj koja nosi ime… Imate jednom da pogađate! Nego šta! Ovoj koja nosi ime Sumbul Avde. Pripadala je onakva predivna Avlija toj ulici punoj zumbula. Ili u njoj zumbula nije ni bilo, no svakako je bila puna cveća, pa kad već nosi takvo ime morao sam izmaštati da u njoj cvetaju i zumbuli jer znate ja sam samo pisac i ponekad iz nehata da bih ulepšao tekst umem i da slažem. Ako možete, halalite mi. Tu negde kod SARTRa zastajkivao bih da odmorim sada već klecave noge, a na ćošku sa Čekalušom odrecitovao bi u sebi poneku pesmu od Muse Ćazima Ćatića pokraj škole koja nosi njegovo ime, jer uz pesmu je svaki uspon savladati lakše. Logično je bilo da u jednom trenutku na svom računaru u širokim poljima interneta proverim ko je bio taj čovek divnoga imena po kome je ulica dobila ime… I tako sam na Wikipediji saznao o njemu sve što me zanima pa sam shvatio da je prirodno što je Avlija morala biti u sokaku koji nosi ime po tom novinaru, uredniku, kulturnom radniku, aktivisti koji je u ono slavno vreme drugovao sa pesnicima kakav je bio jedan veliki Osman Đikić. Bio je Avdo jedan od osnivača organizacije “Muslimanski soko” u Sarajevu, kasnije urednik listova “Gajret” i “Vakat”. No takođe, kao i Andrić i Princip i mnogi mladi misleći ljudi toga vremena bio je član “Mlade Bosne” što mu je kasnije došlo glave. Avdo je zbog svojih stavova vrlo mlad skončao u koncentracionom logoru u banatskom delu Rumunije, u gradu Aradu… A sahranjen je u haremu Alipašine džamije u Alipašinoj ulici kroz koju sam hodočasničkom šetnjom prolazio svaki dan da stignem do svoga odredišta, iliti moje avlijske Meke ni ne znajući da tu počivaju posmrtni ostaci čoveka čije ime nosi jedna od najlepših ulica u Sarajevu. Po nekim legendama i starim spisima govorilo se i to da je Sumbul Avdo rođen baš u toj ulici koja sada nosi ime po njemu, no ta će nam informacija zauvek ostati prekrivena velom tajne. Taj je deo Sarajeva bio jevrejsko-muslimanska četvrt, a porodica Sumbul bila je stara sarajevska familija i isto su prezime nosile i neke jevrejske sarajevske obitelji, poznati lekari i apotekari. O životu i smrti Sumbula Avde pisao je i sarajevski istoričar i jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta, Vladislav Skarić, u svojim “Izabranim djelima” koja su štampana u tri knjige. Razmišljao sam potom pijući svoje piće u Avliji kako li je bilo Avdi kada se našao u onoj banatskoj ravnici punoj teškog blata u gradu Aradu u kome mu je nepoznato bilo gotovo sve kao što je i meni bilo kada sam stigao u Panoniju u sumrak dvadesetog veka, je li tada bila jesen i kiša i da li je ljuta neprestana košava Sumbul Avdi otežavala poslednje dane pušući dušmanski kako samo ona to zna. Morao sam otići i obići turbe Abdulaha Avde… Poneo sam sa sobom struk zumbula da ih položim pokraj nišana i divnim mirisom olakšam tom dobrom mejtu ove sparne dane. Voleo bih da ispričam nekome priču Sumbul Avde… Čekam u Avliji sagovornika sa kime bih podelio svoja saznanja. Vi koji ovo čitate znate gde ćete me naći, sad znate gde trošim svoje sate.
