Srđan Sekulić – Kuća u Bihaćkoj

Sreo sam ga prvi put u Bihaćkoj iza Doma zdravlja Omer Maslić. Tu gde se Miljacka blago savija i nastavlja ka Otoci. Stajao je na uglu Bihaćke i kod kuće sa braon ciglom mirisao ružičnjak krv crvene boje. Reče mi da se zove Marko i da je rodom iz Gacka… “Konceptualni umetnik. To mi je zanimanje. Razmišljam o jednoj vrlo zanimljivoj izložbi. Voleo bih da po sarajevskim sokacima, mahalama, kvartovima dovedem ljude koji će mirisati ruže, pa da im drugi ljudi prilaze i čudno ih gledaju, baš ovako kao što ti sada gledaš mene. Bila bi to divna izložba. Neuhvatljiva medijski. Reporteri, fotografi, snimatelji i voditelji bi jurcali po gradu hvatajući kadrove a ljudi bi im zamicali u neku drugu mahalu i tamo bi uživali u mirisima. Ma to bi bilo sjajno!”. Izgovorio je ove reči kroz smeh pa sam mislio da se on to sa mnom zajebava. Rekoh mu u šali: “Hajde Marko, srećno ti bilo… Ako mogu kako da pomognem tu sam u blizini u ovim neboderima, često ovuda prolazim. Javi se kad me vidiš.” Posle nekoliko dana eto ti opet Marka na uglu Bihaćke kod kuće sa braon ciglom samo su sada sa njim bile još dve žene. Jedna vrlo stara, druga mlađa od nje, rekao bih u pedesetim godinama. “Evo ga moj drug! Pomoćnik! Dođi da upoznaš moje prijateljice… I one bi volele da upoznaju tebe”, dobaci mi Marko posprdno. Prišao sam im, upoznao se sa njima i odmah im zaboravio imena po svom starom dobrom običaju zaboravljanja. “Znaš šta… Razmišljao sam o tome dugo a sa tim su se složile i ove moje drage prijateljice. Onaj performans o kome sam ti pričao… Pa  me zanima i tvoje mišljenje o tome. Shvatio sam da je sve to uzalud ako kuće nisu sa braon ciglom kao ova na uglu Bihaćke. Ta kombinacija krv crvene i braon cigle mi je neponovljiva. To bi bio koncept druže moj! Ili bar da je neka stara nabijača od spečene zemlje u pitanju. Ista je boja. Dakle, moja izložba mora biti smeštena u takvom ambijentu. Došao sam da pokažem prijateljicama kako bi to trebalo da izgleda pa idemo dalje da tražimo… Imaš li možda savet gde da počnemo?”. Shvatio sam da se Marko ne šali i da je vrlo ozbiljan, a ja sam bio svakako dokon pa rekoh hajde da probamo… Možda da pitamo nekoga iz ove kuće, jer ni ja nisam odavde. Verujem da takvih kuća u tim bojama ima gore na Hošinom brijegu, možda na Bistriku, Vratniku, Breki. No bolje da pitamo ovde nekog meštanina i domaćina. Pozvonili smo na ulaznim vratima kuće sa braon ciglom na uglu Bihaćke koja je imala ružičnjak boje proširene vene. Niko nije otvarao neko vreme. Opet smo pozvonili a na vratima se pojavio čovek sa dugom sedom bradom i plavim očima. Pred nama je bio pravi pravcati evlija. Objasnili smo mu situaciju i pitali ga za savet, rekli smo da Marko radi na jednom vrlo ambicioznom projektu koji će Sarajevo predstaviti u svetu na neverovatan i nesvakidašnji način. Biće poznat kao grad ružičnjaka u kome ljudi od mirisa zastaju i provode dane kraj kuća sa braon ciglom ili pred spečenim nabijačama iste boje i tu provode ovodunjalučke sate jer se ne mogu odvojiti od tih boja i te sheme. Čovek duge sede brade i plavih očiju nas je pažljivo saslušao… Onda je rekao da sačekamo koji minut u dvorištu pa će nas on uvesti u svoju radnu sobu, samo da pospremi nered. Vratio se posle pet minuta i poveo nas sa sobom. “Da, moje ime je Elis. To sam vam zaboravio reći. Inače se bavim arhitekturom… I bojama. Likovnom umetnošću, takođe. Provodim vreme i rezbareći drvo.” Elis nas je sproveo kroz dugačak hodnik ukrašen neverovatnim kaligrafskim umećima… Svuda po zidovima bili su ispisani božanski harfovi i pokačene levhe. “Ovo je moja radna soba. Tu ćete pronaći sve ono što vas zanima… Samo imam jedan uslov, ne govorite nikome o ovome, niti o meni. Sve ostaje među ovim zidovima na uglu Bihaćke u kući sa braon ciglom i crvenim ružičnjakom.”. A u radnoj sobi na svim stranama bile su makete sarajevskih kuća, i to samo one sa braon ciglom i crvenim ružičnjacima… U raznim delovima grada. Marko je gledao razrogačenih očiju a one dve žene su bile u transu, nekoj vrsti molitve i samo su povremeno gurkale ramenima jedna drugu kako bi skrenule pažnju na ono što gledaju očima i pritom u to ne veruju. I ja sam bio u magnovenju. Elis je delovao kao da nije sa ovoga sveta… Onda nam je objasnio da je upravo on izgradio ove kuće i nacrte za iste, pa da ih ima i ovde u svome domu u veličinama maketa i da ih tako stalno nadgleda i brine o njima. Pitao sam ga da nije sve ove ideje preuzeo od Borislava Pekića koji je opisao nešto slično u svojim romanima o Njegovanima. Elis se tada nasmejao i rekao mi da je to Bora čuo od njega i da su oni drugovali u Londonu, Parizu, Beogradu a Elis mu je dozvolio da slobodno iskoristi njegove ideje. “No dobro. Sada možete ići. Vidite gde su kuće sa braon ciglom i crvenim ružičnjacima… Upamtite to, možete zapisati i adrese ako želite. I ne dolazite više kod mene. I još nešto, nemojte da mirišete više moje đulistane, istrošićete im miris. Srećno Marko sa tom izložbom i ti pišče napiši tekst o ovome nekad. A srećno i vama drage žene!”.

Ne znam šta je Marko kasnije uradio povodom svoje izložbe, nikada ga više nisam sreo… Od nekih umetnika u Charlami sam čuo da se vratio u Gacko. Kažu da je poslednji put viđen potpuno razočaran i slomljen. Pokušao sam još par puta da pozvonim na vratima kuće sa braon ciglom i crvenim ružičnjakom na uglu Bihaćke, no niko mi nije otvarao. Došla je jesen, ruže su se sa njom istrošile a iz onih ciglica braon boje izletela su dva goluba đulije i odletela ka istoku. To je bio znak da Elis više nije doma i da će se možda vratiti zajedno sa letom, kad ruže procvetaju i kada krv crvena boja sa braon ciglom postane deo leta i sveopšte božanske sheme.