Tog je letnjeg dana toliko zahladnelo i tako je bilo tmurno pa je čovek slobodno mogao pomisliti da je eto pre vremena stigla jesen, da nas je iznenadila i došla nam u julu. Bio je Kurban Bajram, i čitav je dan padala neka hladna kiša a po okolnim brdima spustila se gusta magla. Negde u Alipašinoj ulici tačno tamo kod cvećare stali smo na sekund, samo da ona uđe po buket cveća za svoju nanu kod koje smo išli na ručak a neka pogrbljena starica je stajala nemoćna sa punim cegerima na pljusku i dozivala taksi. Koliko sam uspeo da razaberem, taksija nigde nije bilo a ni autobusa iako je ta bakica stajala baš na uslovnoj autobuskoj stanici. Svaki se živi stvor sklanjao sa tog kijameta u toplinu svoga doma gde je sa voljenima proslavljao veliki praznik te su verovatno oni koji su se u tim momentima našli na mokrim sokacima grada brže bolje potražili taksi vozila koja će ih što pre odvesti na suvu destinaciju. Kada se vratila u auto, složili smo se da bi je trebali povesti gde god da ide, sevap je na današnji dan. I tako smo je pozvali, a ona sva iznenađena ušla je i zahvaljivala nam se dobrih pet minuta da mi nismo ni stigli da je pitamo gde ona uopšte ide pa da je tamo i povezemo. I onda nam je konačno  rekla da ide na Faletiće, na mezarje.  Tako je nekako naša vožnja uzbrdo i počela… Preko Breke, Sedrenika i Hladivoda išli smo na Faletiće. A tamo negde kada smo se uspinjali na Sedrenik ušli smo u maglu i nestali za čitav dunjaluk. Čak nas ni Google Maps nije mogao locirati, vrteli smo se u krug kao kada kuče u igri vija sopstveni rep a ona nam je pričala i pričala. Spominjala je svoje ćerke koje su se bavile glumom pa su baš u tome momentu radile u pozorištu na nekom Nušićevom komadu, govorila nam je o starom bratu koji živi negde u Njujorku u Bruklinu te kako je jako usamljen, “po čitav Božiji dan čita one svoje knjižurine, ne znam ni da li jede ko sav normalan svijet” žalila se starica. “Jednom me je nazvao i rekao da je pronašao sebe u nekom romanu pisca Pola Ostera koji mu je komšija tamo u Bruklinu.Vikao je sav sretan i uzbuđen da mu se ispunila životna želja, da je postao književni lik. Tada sam se dobro zabrinula za njegovo zdravlje, vjerovao je da ga taj vragolan Oster promatra i da piše o njemu.” Kao što sam i rekao bio je dan Kurban Bajrama, i jedino nas je to i poziv kod njene nane na ručak i dalje uveravao da je ovo sve stvarnost i da ne sanjamo, da je eto u sred najtoplijeg leta koje se pamti na jedan dan došla jesen, te da nam je na zadnjem sedištu jedna starica koja nam se neprestano zahvaljuje i miriše na neka davna, prošla vremena. Na ona vremena u kojima jedemo toplo parče hleba namazano marmeladom uz šolju bele kafe iz koje se pari, a napolju zavija neka luda košava i uskoro počinje jutarnja smena i prvi školski čas. Tako su mirisale bluze i džemperi moje bake. Imala je isti takav zadah iz ustiju. Takav je miris dolazio iz čitavog njenog bića. Istu je takvu zlatnu burmu sa crvenim dragim kamenom i moja baba nosila na domalom prstu svoje leve ruke. E, u toj magli na Sedreniku dok smo vozili kroz uske sokake i stizali negde do Hladivoda, pomislio sam da nam nije ovo sami Bog poslao meleka da ga odvezemo na faletićko mezarje a sa radija je kao soundtrack išla pesma od Zane Nimani “Vejte snegovi”. Google maps nas je izdao, te smo zastali pokraj jedne kuće koja je imala krov na četiri vode a u čijem je dvorištu čovek glancao tek napravljenu mandolinu… Zamolili smo ga da nam pokaže najbliži put do Novog Mezaristana na Faletićima. No, on je samo ćutao. Mislio sam da nas možda nije ni čuo, pa sam izašao iz automobila i uputio se ka njemu. Zastao sam ispred kapije i ponovio svoje pitanje. Kao i posle prvog pokušaja i ovog sam puta naišao na muk. Bio je to stariji čovek, u kasnim sedamdesetim godinama, nosio je francuzicu na glavi i šmirglom je posvećeno glačao svoj instrument. U tom momentu iz kuće je izašla verovatno njegova ćerka koja mi je rekla da je dedo poslednjih nekoliko godina nem, a da je groblje tu u blizini, još na minut vožnje ali da je toliko strmo da nam ne preporučuje da idemo kolima do tamo, nego da je bolje do njega ići peške polako. Gospođa koju smo vozili do mezarja složila se sa tom ženom… “Dosta ste učinili za mene, i ovo je već previše. Odavde ću pješaka. Hvala vam djeco, sevap je veliki.” Pozdravili smo se sa njom i gledali smo kako zamiče uz brdo i nestaje u magli. U tom je momentu dedo zasvirao a od okolnih brda odzvanjale su tanke strune… Ćerka dodade da je to njegova omiljena bajramska numera, i da je vazda govorio da njome dočekuje i ispraća meleke. Na starom naboranom licu toga insana, u dubini pore slivala se jedna suza ka njegovom brku a magla je odjednom nestala i pred nama se ukazalo prazno groblje.