Nekoliko je ulica u Vrbasu kroz koje večito hodim, pa makar i fizički ne bio prisutan u toj varoši… To su one ulice koje nosite sa sobom koju god životnu cestu da prtite. Prate vas u stopu, vraćaju vam se u mislima, ispod njihovih strehica sklanjate se u stranu kada vas kiša ili tuga u tuđinama raznim spopadnu. Pisao je i Andrić mnogo mudrije i pametnije od mene o tim večitim životnim sokacima, samo su u njegovom slučaju to bile višegradske staze. Ona o kojoj ću vam ja danas pisati zove se Bosanska, a da bi do nje stigli uglavnom morate proći kroz Sarajevsku. Pomisliće neko da vam ja to pripovedam o nekim uličicama koje se nalaze u manjoj bosanskoj varoši na severu BiH… Biće da nije tako. Pišem o ulicama koje se nalaze na severu Srbije, u Vojvodini, u srcu Bačke.
Ulica Bosanska poznata je po kućercima koji nalikuju na one britanske starinske kuće kakvih ima na primer u divnoj engleskoj ruralnoj oblasti Cotswolds. U rane prolećne dane kada sve zamiriše gusto i tajnovito, a opet i u neke kasne jesenje kada polako već počinje da mrzne nos, možete doživeti to da u njoj začujete kompozicije Svetislava Božića ili Franca Lista, možda i Satija ako baš imate sreće. To se uglavnom dogodi u neke gluve sate, kada u šetnji ne sretnete živoga stvora. Kada i vrapci na granama cvrkut u sebi progutaju. Možda baš kada rominja ona dosadna septembarska kiša. Pokušavao sam svim svojim čulima da osetim i oslušnem odakle dopiru te magične melodije, tj. u kojoj kući se sluša muzika koju i sam volim čuti u svome domu dok pišem… No, to kanda još uvek nisam otkrio. Ali jesam nešto drugo, podjednako važno. Naime, na broju 15 nalazi se dom pastora Baptističke mesne crkve… Tu živi čovek po imenu Fabijan. O njemu se ne može štošta reći, slabo ga poznaju i prve komšije, a i ja sam ga upoznao sasvim slučajno u jednoj od svojih rutinskih šetnji.To je upoznavanje bilo čudno, kao što je čudno i naše prijateljevanje. Fabijan je pored toga što je bio pastor, on je u dvorištu svoga doma skladištio a kasnije satima, danima i mesecima popravljao razne stacionarne klipne motore za pogon crpki, generatora, tvorničkih strojeva, mlinova… to mu je bila velika, može se reći životna strast. Dane je provodio pogrbljen i umašćen u pokušaju da pokrene neku davno zapostavljenu i zarđalu mašinu sa veličanstvenom patinom. Obilazio je čitavu Vojvodinu i sakupljao te usamljene a može se slobodno reći u ovom dobu gotovo i neupotrebljive, tehnologijom prevaziđene sprave. Umesto uputstva koristio je Sveto Pismo te se u Poslanicama i Psalmima učio kako da mu godinama nekorišten motor opet “zasvira”. Tako je voleo govoriti… Da njemu ta usamljena bića “zasviraju” kao kad kakav vešti kompozitor na orguljama sklada najlepše melodije posvećene Bogu… Ili kao kad u njegovoj crkvi u centru varoši mlada Iris zagrebe gudalo svoje violine a instrument cikne i hrapav zvuk odjekne pa se obruši na vernike od svodove bogomolje. Fabijan je voleo misliti da na taj način kao sami Isus spasava one zaboravljenje i ostavljene, “a ko je najviše zaboravljen i ostavljen ako ne stacionarni klipni motori u radionicama, šupama i tavanima širom planete” – pričao mi je u zanosu. A sada se verovatno pitate kako sam ga uopšte upoznao? Naime, retko ali ima tih perioda kada dođe do onih sada već čuvenih “kara-tamnih” noći, e baš sam u jednoj takvoj večeri šetao Sarajevskom pa sam negde u blizini Bosanske zastao jer nisam video prst pred okom… Teško je poverovati da se čovek može izgubiti u tako maloj varoši kakav je Vrbas, pogotovo ako ste odatle i poznajete čitavo mesto kao svoju tastaturu na mobilnom telefonu. Morate mi verovati na reč, ja sam se toga momenta u toj mrakači zagubio… Otvorili su se neki podzemni vrbaski sokaci, lavirinti, sami put u Had, mislio sam u opštoj panici. Onda se to dogodilo, odjednom sam začuo najlepšu muziku na svetu, tada sam čuo kompoziciju koja me je, bio sam ubeđen, vodila ka svetlu i dovela me do broja 15 u Bosanskoj ulici. I zaista, kada sam otvorio kapiju do koje su me vodili durovi i molovi u dvorištu sam ugledao pogrbljenog čoveka kako baterijskom lampom osvetljava jedan od njegovih stacionarnih motora koji je verovatno nekoliko minuta ranije popravio… Motor je brektao, gotovo je poskakivao u mestu a ispod njega je tanak sloj goriva sipao po Fabijanovim radnim cipelama. Fabijan je takođe poskakivao od radosti kao da imitira svoj motor, zagrlio me je u tom momentu iako me nije poznavao. Pokazivao mi je umašćenim prstima od ulja u neko poglavlje u Bibliji, govorio je u transu da je upravo tu pročitao tajnu ovoga motora, tu je saznao da mora dotegnuti ventile, promeniti gumice i ispustiti staro ulje da iscuri da bi motor na kraju proradio sa samo malo svežeg goriva… Bio sam zbunjen, ona fantastična kompozicija vodila me je do ovog dvorišta i bukvalno me spasila od aveti zbog kojih sam mogao nestati u sveopštoj “kara-tamnoj” noći a sada je ispred mene gotovo u davilačkom hropcu brundao stari zarđali motor osvetljen baterijskom lampom na Fabijanovom čelu. Tada sam pomislio da su one nestvarne melodije koje se ponekad začuju u Bosanskoj možda delo Fabijanovih prljavih ruku. Tada sam u Vrbasu prvi put pomislio da sam lud. Podelio sam svoje sumnje sa Fabijanom, izokola ga zapitkivao ponešto o tome, no on je odmahivao glavom i zagonetno se smešio verovatno zadivljen onim što je učinio samo nekoliko minuta ranije… Govorio mi je te večeri u dvorištu svoje kuće u Bosanskoj da su na samom kraju sva ovozemaljska čuda dela velikoga Tvorca.
